📱 eBook en serbio DOSTOJEVSKI

Teško je i puno odgovornosti dostojno govoriti o Fjodoru Mihailovi?u Dostojevskom i o njegovom zna?aju za naš unutrašnji svet, jer njegova jedinstvena širina i snaga traže novo merilo.
Obimno delo, pri prvom približavanju mislimo da smo naišli na pesnika, a otkrivamo beskona?nost, kosmos sa sopstvenim kruže?im sazvež?em i drugom muzikom sfera. Pamet se uplaši da ?e u ovaj svet ikad do kraja prodreti: isuviše je tu?a pri prvom spoznanju njegova mo?, isuviše je udaljena, do beskraja natmurena njegova misao, isuviše strane njegove poruke da bi duša mogla neposredno sagledati ovo novo nebo kao nebo svoga kraja. Dostojevski nije ništa ako nije proživljen iznutra. Mi najpre možemo meriti u dubinu sopstvenu snagu saose?anja i sažaljenja i prekaliti je za povišenu prijemljivost: moramo kopati do najdubljih, najtajnijih žila našeg bi?a da bismo otkrili vezu s njegovom, najpre fantasti?nom, pa zatim ?udesno istinitom ?ove?nos?u. Samo tamo, u najdubljem kutu, u ve?nom i nepromenljivom delu našeg bi?a, u njegovom po?etnom korenu, možemo se nadati da ?emo do?i u dodir s Dostojevskim. Kako ?udno izgleda tu?em oku ruski predeo bez puta, kao i ruska stepa, koliko malo sveta od našeg sveta! Ni?ega prijatnog što bi ljupko uspokojilo pogled, retko nai?e po koji tihi ?as radi odmora. Misti?an sumrak ose?anja, pun munja, smenjuje hladna, ?esto ledena jasnost duha, umesto toplog sunca, sa neba sija tajanstvena krvava polarna svetlost. U sferama Dostojevskog nailazimo na praiskonske predele, misti?an svet, prastari i ?edan u isti mah, i sladak strah obuzima nas pred njim kao pred svakom bliskoš?u ve?itih elemenata. Ve? ubrzo žudi naše divljenje s puno vere da se zaustavi, dok, me?utim, neka slutnja opominje ganuto srce da se tu ne sme kao kod ku?e zauvek ostati, da se mora, ipak, natrag u naš topliji, miliji, ali i uži svet. Preveliki je, to ose?amo posti?eni, ovaj prastari kraj za svakidašnji pogled, prejak i suviše zagušljiv ovaj, ?as ledeni, ?as vatreni, vazduh za drhtavi dah. I duša bi htela da pobegne od veli?anstvenosti ovakvih strahota kad ne bi nadvisivalo ovaj neumoljivo tragi?ni, užasno zemaljski kraj, beskona?no uzvišeno, nebo dobrote, nebo, tako?e, našeg sveta, ali ne u našim umerenim zonama, ve? mnogo više u beskona?nosti zasvo?eno, u jednoj oštroj duševnoj ci?i. Iz ovoga kraja samo beskrajna uteha ove beskrajne zemaljske tuge baca pogled koji umiruje i naslu?uje u strahotama veli?inu, u tami Boga.